Ovo nije još jedna rasprava o tome da li treba ili ne jesti meso, niti priča o emocijama prema životinjama. Mnogo je jednostavnije od toga – ovo je priča o resursima, ekonomiji i promenama koje se već dešavaju.
Ljudi imaju različite odnose prema mesu. Neki ga ne jedu jer ne žele da životinje stradaju. Drugi bi ga rado jeli češće, ali im je postalo preskupo. Treći uživaju u mesu bez mnogo razmišljanja o tome kako je dospelo na tanjir.
Postoji i četvrta grupa – fleksitarijanci. To su ljudi koji jedu meso povremeno, ali ga lako mogu zameniti drugim namirnicama. Sve više potrošača širom sveta pripada upravo ovoj grupi.
I to nije bez razloga.
Svet jede sve više mesa
Tokom poslednjih decenija potrošnja mesa naglo je rasla. Kako su zemlje postajale bogatije, tako se i meso sve češće nalazilo na jelovniku. Danas više ljudi nego ikada ranije jede meso.
Međutim, u razvijenim zemljama počinje da se primećuje promena. Prognoze pokazuju da bi globalna potrošnja mesa mogla uskoro da dostigne svoj vrhunac, a zatim postepeno počne da opada.
Razlozi su različiti:
- rast cena mesa
- zabrinutost za životnu sredinu
- sve veća briga za dobrobit životinja
- dostupnost novih alternativa
Drugim rečima, promene ne dolaze samo iz etike, već i iz ekonomije.
Koliko zapravo košta proizvodnja mesa
Većina ljudi ne razmišlja o tome kako je hrana stigla do njihovog tanjira. Ali ako pogledamo brojke, postaje jasno zašto se o mesu sve više govori u kontekstu održivosti.
Na primer, proizvodnja govedine zahteva ogromne količine resursa.
Za 1 kilogram mesa potrebno je približno:
- oko 60–70 kg stočne hrane
- između 15.000 i 21.000 litara vode.
Drugim rečima, samo mali deo energije iz hrane koju životinja pojede na kraju završava u mesu koje mi konzumiramo.
Pored toga, stočarstvo ima i druge posledice:
- proizvodi velike količine metana, gasa koji snažno doprinosi klimatskim promenama
- zahteva velike površine zemljišta za ispašu i proizvodnju stočne hrane
- često uključuje intenzivnu upotrebu antibiotika
U nekim zemljama čak 80% antibiotika koristi se u stočarstvu, što dugoročno smanjuje njihovu efikasnost u lečenju ljudi.
Industrijsko stočarstvo je takođe ranjivo na epidemije, od ptičijeg gripa do svinjske kuge, a mnoge zarazne bolesti koje pogađaju ljude potiču upravo od životinja.
Pritisak na prirodu
Proizvodnja mesa utiče i na prirodne ekosisteme.
Velike površine šuma krče se kako bi se dobilo zemljište za ispašu ili za proizvodnju stočne hrane poput soje i kukuruza. Đubrivo i otpad sa farmi često završavaju u rekama i zemljištu, dodatno opterećujući životnu sredinu.
Zbog svega toga, stočarstvo danas učestvuje sa oko 15% globalnih emisija gasova staklene bašte.
To je više nego što mnogi ljudi pretpostavljaju.
Pojavljuju se nove alternative
Istovremeno, tržište hrane se brzo menja.
Biljne alternative mesu već su prisutne u prodavnicama i restoranima širom sveta. Burgeri, kobasice i drugi proizvodi napravljeni od biljnih proteina sve više podsećaju na meso po ukusu i teksturi.
Pored toga, razvija se i potpuno nova tehnologija – kultivisano meso.
To je meso koje se proizvodi iz životinjskih ćelija u laboratoriji, bez uzgoja i klanja životinja. Kada je 2013. napravljen prvi takav hamburger, njegova cena bila je oko 250.000 evra. Danas se procenjuje da bi, u većoj proizvodnji, cena mogla pasti na svega nekoliko evra.
Već postoje prototipi laboratorijski uzgojene piletine, ribe, pa čak i mleka i sira.
Iako je ova tehnologija još u razvoju, ona pokazuje koliko se brzo menja način na koji razmišljamo o hrani.
Velike promene imaju i gubitnike
Ako se potrošnja mesa zaista smanji, posledice će biti ozbiljne za deo poljoprivrednog sektora.
Mnogi stočari već danas zavise od državnih subvencija, a prelazak na nove načine proizvodnje hrane neće biti jednostavan. Kao i svaka velika tranzicija, i ova će imati svoje pobednike i gubitnike.
To je važan podsetnik da održivi razvoj nije samo pitanje ekologije. On podrazumeva promene u čitavom ekonomskom sistemu.
Šta možemo da uradimo
Promena ne mora da znači potpuni prestanak konzumiranja mesa.
U mnogim zemljama već se uvode male, ali značajne promene:
- škole i bolnice smanjuju količinu mesa u obrocima
- preporučuju se dijete sa više biljnih namirnica
- sve više ljudi uvodi dane bez mesa u nedelji.
Male promene u ishrani, kada ih napravi veliki broj ljudi, mogu imati značajan uticaj na resurse planete.
Na kraju
Priča o mesu nije samo pitanje ukusa ili navika. Ona je deo mnogo šire priče o tome kako koristimo resurse na planeti.
Ako se ništa ne promeni, priroda i ekonomija će nas na kraju same primorati na promenu.
Ako promene napravimo na vreme, kroz inovacije, nove navike i bolje razumevanje sistema hrane, tranzicija može biti mnogo lakša.
Možda upravo zato pitanje nije da li će se naš odnos prema mesu promeniti, već koliko brzo ćemo tu promenu prihvatiti.
Šta misliš ti o ovome? Diskusiju nastavljamo ovde…