Broj ljudi na planeti raste neverovatnom brzinom. Hiljadama godina ljudi je bilo relativno malo. Trebalo je skoro celo postojanje naše vrste da dostignemo prvu milijardu stanovnika, oko 1800. godine. A onda se sve promenilo. Razvoj medicine, poljoprivrede, industrije i tehnologije doveo je do eksplozije populacije. Danas nas je više od 8 milijardi.
Ali rast populacije nije jedina priča.
U prethodnim tekstovima videli smo da već sada trošimo ogromne količine vode, da iscrpljujemo reke i podzemne izvore, da proizvodnja hrane zauzima skoro polovinu nastanjivog zemljišta planete i da ćemo za sve veći broj ljudi morati da proizvodimo još više hrane, ali bez dodatnog širenja obradivih površina, jer priroda više nema mnogo prostora za povlačenje.
I tada dolazimo do možda najvažnijeg pitanja:
Koliko ljudi planeta zemlja zapravo može da izdrži?
Na prvi pogled deluje kao jednostavna matematika.
Od prostog proračuna do složene realnosti
Kako da znamo koliki tačno pritisak ljudi vrše na planetu? Možda nekome deluje lako, na prvi pogled, da izračunamo kolikom površinom bi trebalo da raspolaže svaki čovek na planeti, jer znamo površinu planete i broj ljudi i kada to podelimo dobijemo 0,018 km² po osobi (za 2025. godinu). To je otprilike površina 120 × 150 m ili kao tri fudbalska stadiona. Divno. Svako od nas ima ogroman prostor za sebe.
Zapravo je mnogo komplikovanije.
Nije svaki deo Zemlje moguć za korišćenje od strane čoveka. Jedan deo mora ostati netaknuta priroda zbog očuvanja biodiverziteta. Drugi delovi nisu pogodni za život, poput visokih planinskih vrhova, pustinja, tundri Sibira, Antarktika… Takođe treba imati u vidu da čovek koristi i okeane, lovi ogromne količine ribe, gradi vetroparkove i hidroelektrane. Sve to predstavlja prostor na koji vršimo pritisak.
Neka zemljišta su plodnija od drugih, neke klime prijatnije za život, pa takvi regioni dobijaju veću „težinu“. Zbog toga su ekolozi osmislili imaginarnu jedinicu koja objedinjuje produktivnost zemljišta i resursa. Ti imaginarni hektari nazivaju se globalni hektari (gha).
Na taj način dolazimo do procene da biokapacitet planete iznosi oko 12,2 milijarde globalnih hektara. Kada se to podeli na broj stanovnika, 2025. godine svakom čoveku bi „fer“ pripadalo oko 1,5 gha.
Ali realnost izgleda potpuno drugačije.
Ako izračunamo ukupni ekološki otisak čovečanstva, dolazimo do toga da trošimo oko 75% više nego što planeta može da obnovi. Drugim rečima, koristimo Zemlju kao da imamo oko 1,7 planeta.
Otpad se akumulira u atmosferi, vodi i zemljištu. Biodiverzitet opada. Vrste nestaju. Šume se seku brže nego što rastu. Ribe se love brže nego što populacije mogu da se obnove.
Prekomerno konzumiramo planetu.
Naravno, ovakvi proračuni nisu savršeni i postoje različiti modeli računanja. Ali svi dolaze do istog zaključka: čovečanstvo sistematski troši više nego što Zemlja može dugoročno da podnese.
Kada planeta prelazi granicu održivosti
Godine 1950. koristili smo oko polovine kapaciteta planete. Hiljadama godina bilo je potrebno da zauzmemo tih prvih 50%.
A onda smo drugu polovinu potrošili za samo dvadesetak godina.
Početkom sedamdesetih prvi put smo prešli granicu održivosti i počeli da trošimo više resursa nego što planeta može da obnovi tokom jedne godine.
Od tada svake godine trošimo više nego što planeta uspe da obnovi tokom jedne godine. Taj trenutak naziva se Dan ekološkog duga (Earth Overshoot Day). Sedamdesetih godina tek krajem decembra trošili smo godišnji budžet planete. Danas ga potrošimo već početkom avgusta.
Poslednjih pet meseci u godini živimo „na kredit“. I taj dug se nikada ne vraća.
U ekologiji postoji koncept koji se naziva nosivi kapacitet (carrying capacity). To je procena koliko veliku populaciju neko okruženje može dugoročno da podrži bez urušavanja prirodnih sistema.
Jedan od najpoznatijih istraživača koji je pokušao da odgovori na to pitanje bio je William Rees. Upravo je kroz koncept ekološkog otiska pokazano da problem nije samo broj ljudi, već način života.
Jer ljudi ne troše jednako.
Prema podacima korišćenim u dokumentarcu How Many People Can Live on Planet Earth?, prosečan stanovnik većeg dela Afrike koristi nešto više od polovine resursa koji bi mu „pripadali“. Prosečan Indijac koristi manje od polovine. Kinezi su približno oko globalnog proseka.
Ali prosečan Evropljanin troši oko duplo više nego što bi bilo održivo, dok prosečan Amerikanac koristi više od četiri puta svoj deo planete.
I tada pitanje „koliko ljudi može da živi na Zemlji?“ dobija potpuno drugačiji odgovor.
Ako bi svi ljudi živeli kao prosečan stanovnik Indije, planeta bi mogla da podrži oko 15 milijardi ljudi.
Ako bismo živeli kao stanovnici Ruande, čak oko 18 milijardi.
Ali kada bi svi živeli kao prosečan Britanac, Zemlja bi mogla da izdrži oko 2,5 milijarde ljudi.
A ako bi ceo svet živeo američkim stilom života, planeta bi mogla da podrži samo 1,5 milijardi ljudi.
Ovakvi proračuni nisu precizno predviđanje budućnosti, već ilustracija koliko način života utiče na nosivi kapacitet planete.
Dakle, problem nije samo broj ljudi.
Problem je i količina energije koju trošimo, veličina kuća u kojima živimo, količina mesa koju jedemo, broj automobila, letova avionom, odeće koju kupujemo i hrane koju bacamo.
Čovečanstvo danas ne raste samo brojčano. Raste i količina resursa koju svaki pojedinac troši.
A onda dolazimo do još jednog teškog pitanja:
Ako smo već prešli granice planete, da li je rešenje da bude manje ljudi?
Istorija pokazuje koliko takvo pitanje može biti opasno.
Kina je 1979. godine uvela čuvenu politiku jednog deteta, jer su vlasti smatrale da zemlja neće moći da prehrani rastuću populaciju. Porodice su uglavnom smele da imaju samo jedno dete, a oni koji bi imali više plaćali su velike kazne i gubili određena prava. Politika je formalno ukinuta tek 2015. godine. Na prvi pogled delovalo je da je mera uspela. Rast populacije je usporen.
Ali posledice su bile ogromne.
Mnogi su želeli muško dete zbog tradicije, nasleđivanja i očekivanja da sin brine o roditeljima. Zbog toga je došlo do ozbiljnog disbalansa između broja muškaraca i žena. Taj disbalans kasnije je doprineo porastu trgovine ženama i prisilnih brakova u pojedinim regionima Azije. Kina je tako dobila jednu od najstarijih populacija na svetu, sa sve manje mladih ljudi koji treba da izdržavaju sve veći broj penzionera.
Ni Indija nije bila mnogo blaža tokom sedamdesetih godina. Organizovane su masovne kampanje sterilizacije i vazektomije, često uz finansijske podsticaje. U nekim periodima obavljano je i desetine hiljada sterilizacija nedeljno. Situacija je postala mnogo ozbiljnija tokom vanrednog stanja 1975–1977. godine. Milioni ljudi bili su sterilisani pod pritiskom države, što je izazvalo ogroman bes javnosti i doprinelo padu vlasti Indire Gandi.
U nekim delovima zemlje ljudi su bili izloženi ozbiljnim pritiscima i uceni, od gubitka socijalnih prava do administrativnih prepreka, kako bi pristali na sterilizaciju.
Danas se takve metode smatraju ozbiljnim kršenjem ljudskih prava.
Ali postoje i drugačiji primeri.
Indijska država Kerala pokazala je da natalitet može da opadne bez zabrana i prisile. U toj gusto naseljenoj oblasti porodice uglavnom imaju jedno ili dvoje dece. Razlog nije represija, već obrazovanje žena, dostupna zdravstvena zaštita i kasnije stupanje u brak. Kada ljudi imaju obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i ekonomsku sigurnost, broj dece prirodno opada.
Sličan primer je i Ruanda, gde je početkom 2000-ih edukacija o planiranju porodice i dostupnost kontracepcije postala nacionalni prioritet. I to je možda najvažnija lekcija cele priče.
Ljudi ne donose odluke o porodici samo na osnovu biologije. Na broj dece utiču obrazovanje, siromaštvo, položaj žena, zdravstvena zaštita i osećaj sigurnosti.
Zato pitanje koliko ljudi može da živi na Zemlji nema jednostavan odgovor. Planeta može da podrži mnogo ljudi koji troše malo. Ili veoma mali broj ljudi koji troše ogromno.
Budućnost će verovatno zahtevati kombinaciju svega: efikasniju tehnologiju, manju potrošnju, manje bacanja hrane, čistiju energiju i postepeno usporavanje rasta populacije kroz obrazovanje i razvoj društva.
Više nije samo pitanje koliko nas ima, već kakav trag ostavljamo za sobom.
Fokus i ne treba više da bude na „koliko ljudi može da živi na Zemlji“, već na:
Kakav život želimo da živimo i koliku cenu planeta može da plati za njega?
