Šta su epohe? Recimo da je to vreme kojim komuniciraju planete. One postoje mnogo duže od nas i za njih je jedna godina tek kratak trenutak.
Zamislite da je istorija Zemlje jedna velika knjiga, a epohe njena poglavlja. Svako poglavlje opisuje period u kojem su klima, životinje, biljke i uslovi života na zemlji bili drugačiji.
Epoha u kojoj trenutno živimo zove se holocen. Međutim, mnogi naučnici smatraju da je ljudski uticaj na planetu postao toliko snažan da je holocen zapravo završen i da je počela nova epoha – antropocen. Taj predlog još nije zvanično usvojen od međunarodnih geoloških organizacija, ali postoji veliki broj dokaza koji mu idu u prilog: radioaktivni izotopi nastali nakon nuklearnih testova sredinom prošlog veka, mikroplastika u sedimentima reka, jezera i okeana, leteći pepeo nastao sagorevanjem uglja, promene u sastavu zemljišta usled poljoprivrede i industrije i naglo smanjenje biodiverziteta koje će ostati zebeleženo u fosilnim zapisima.
Gledam film „Antropocen: Ljudska epoha“ i pitam se:
Kakva je to životinja čovek?
Pokušavam da zamislim.
Norilsk je udaljen svega 300 km od polarnog kruga, a važi za jedan od najzagađenijih gradova u Rusiji. Tu se nalazi jedna od najvećih svetskih kompanija za proizvodnju nikla, a proizvode se i bakar, paladijum, platina, kobalt i drugi metali. Posledice su ogromne emisije sumpor-dioksida koje izazivaju kisele kiše, koje dalje zagađuju šume i zemljište, a sve to stigne i do čoveka. Teški metali kao što su nikl i bakar zagađuju vodu, vazduh i zemljište, što ugrožava sav živi svet u okolini. Uništene su velike površine tundre, šume odumiru, a čitavi ekosistemi osiromašuju.
Stanovnici Norilska žive kraće od proseka u Rusiji i češće obolevaju od kancera, respiratornih i drugih bolesti.
Kakva sam to životinja koja može na sve da se navikne?
Na poslu sam osam sati dnevno okružena kamenolomima, mašinama, stenama i sivilom. Radim sa stenama i čovek bi pomislio da to ne ostavlja trag. A ostavlja. Da li sam ovo želela za sebe? Da li sam maštala, dok sam rasla i školovala se, da se jednog dana prilagodim sivilu? Da posmatram kako se Zemlja menja, kako se uništava, da tome i sama doprinosim, pa da jednog dana iz sivila samo odem u crnilo?
Hajde da ponovo zažmurimo.
Da izmaštamo lepšu planetu i lepše društvo. Da na tome radimo danima. Kako bi lako prilagoditi se takvom svetu. I koliko bi bilo lakše jednog dana otići, znajući da deca ostaju na boljem mestu.
U maju 2020. godine u blizini Norilska izlilo se oko 17.500 tona dizel goriva, što predstavlja jednu od najvećih industrijskih katastrofa u istoriji Arktika.
Svake godine iz zemlje izvadimo između 60 i100 milijardi tona materjala.
Uzimamo.
Ne vraćamo.
U kojoj ekonomiji je to održivo?
Ja sam štetočina.
Odrasla sam u ulici Grada Karare.
Moj grad je bio pobratim sa Kararom u Italiji. Nikada nisam znala po čemu je taj grad poznat, niti sam pogledala kako izgleda. Još je Mikelanđelo znao da se tamo nalazi najkvalitetniji mermer.
Danas kada pogledam Kararu, vidim planine koje izgledaju kao da ih je neko pojeo. Godinama ih čovek eksploatiše u potrazi za najlepšim mermerom. Danas mnogo brže nego ikada. Umetnici električnim brusilicama prave savršene kopije Mikelanđelovog Davida, mnogo brže nego što ga je on isklesao.
Ali u čemu je čar?
Zašto su nam potrebne kopije originala od istog materijala?
U kom trenutku je želja da posedujemo prevagnula nad željom da stvaramo?
Ja sam dinosaurus koji repom lomi planine.
Zamišljam da radim u rudniku litijuma u pustinji Atakama.
Nekada se litijum uglavnom koristio u proizvodnji stakla, keramike i aluminijuma i za druge stvari, ali sada je potraznja porasla zbog proizvodnje baterija za elektricne automobile.
Plivam kroz zeleno jezero koje je ruda obojila. Sedim u čamcu sa kolegom. Nosimo maske zbog isparavanja. Merimo vodostaj. Veslamo polako.
Ne želim da dodirnem tu hemiju.
Pokušavam što duže da zadržim dah.
Drugi kolega kaže da je naš posao doprinos čistijoj budućnosti. Ne znam zašto na slikama sve izgleda drugačije.
Ja sam retka bakterija koja se prilagođava i najgorim uslovima.
Neko kaže: „Ćuti. Ima i gorih poslova. Zamisli da radiš sa tehnofosilima.“
To su predmeti i materijali koje ljudi proizvode, ali su toliko trajni i rasprostranjeni da će ostati sačuvani u geološkim slojevima budućnosti. Danas pronalazimo fosile dinosaurusa, a budući geolozi će pronalaziti plastiku, metalne predmete, staklo, beton i elektroniku.
Selim se blizu Akre u Gani.
Tamo se nalazi Agbogbloshie, jedna od najvećih deponija elektronskog otpada na svetu. Tu završavaju računari, telefoni, i drugi uređaji iz Evrope, Amerike i Azije. Imam oko 6000 kolega. Mnogo je dece među njima. Svi pokušavamo da zaradimo izvlačeći bakar i aluminijuma iz otpada.
Ja sam velika grabljivica.
I lešinar.
Putujem dalje.
Kopam.
Napravila sam desetine hiljada kilometara podzemnih tunela. Neki prolaze ispod mora. Najduži železnički tunel, Gotardski bazni tunel u Švacraskoj, dug je 57 km. Najduži drumski tunel, Lerdal u Norvaškoj, dug 24,5 km.
Ja sam krtica nad krticama.
Razmišljam i o onome što ne kopamo, već o onome što zbog nas nestaje. Koralni grebeni dom su 25% svih morskih vrsta i predstavljaju jedne od najsloženijih ekosistema na planeti. Najstariji su nastali pre dinosaurusa, pre oko 500 miliona dok su moderni koralni grebeni nastali pre oko 240 miliona godina. Oni se stalno obnavljaju, rastu, propadaju, ponovo rastu, pa je zato Veliki koralni greben u Australiji star 8000-9000 godina.
Zagrevanje okeana i povećanje njihove kiselosti izazivaju izbeljivanje korala i mogli bi da ih gotovo potpuno eliminišu do kraja ovog veka.
Definitivno sam štetočina broj jedan.
Ima raznih poslova na ovoj planeti.
U Keniji naoružani ljudi čuvaju nosoroge i slonove. Kažu da su ljudi su kasapini. Zašto ubiti slona zbog kljove? Zašto ubiti nosoroga zbog roga? Naravno, sve se vrti oko novca. Oko tržišta koje je potpuno izvrnuto.
Postoji jedna radnja u Hong Kongu. Ne znam kako bih je nazvala. Zvanično je umetnička i ekskluzivna galerija. U stvarnosti mi više liči na spomenik ljudskoj pohlepi. U njoj se prodaju ogromni rogovi sa izrezbarenim desetinama figura ljudi i životinja. Vlasnik kaže da pojedini radovi vrede od nekoliko hiljada do desetine miliona dolara. Nekada rezbario slonovaču. Kada je to postalo ilegalno, otkrio je da sibirski led i naslage soli čuvaju kljove mamuta koje je legalno koristiti. Kaže da su na neim radovima ljudi radili godinama i da zato ne zna kako da im odredi cenu.
A ja se pitam:
Koliko vredi život slona?
Ili nema veze za mamute jer su odavno mrtvi?
Možda je ipak ovo najgori posao.
Na kraju filma nisam sigurna kako da odgovorim na pitanje sa početka.
Šta je čovek?
Graditelj? Rudnik? Krtica? Lešinar? Štetočina?
Ili biće koje još uvek može da izabere da bude nešto drugo?