Kada priroda ispostavi račun

Od Deliblatske peščare do Aralskog jezera: šta ostaje iza lošeg upravljanja prirodom?

Nekada je tamo bilo četvrto jezero na svetu po površini (68.000 km²). Danas nije ni među prvih dvadeset.

Šta se desilo?

Danas su brodovi koji su njime plovili ostali nasukani usred pustinje, kilometrima daleko od vode. Njihove zarđale olupine izgledaju gotovo nestvarno, kao da je neko pomerio more, a na brodove je potpuno zaboravio.

Ali to jezero, koje je bilo poput mora usred pustinje i danas bi bilo ogromno bogatstvo da ga mi nismo promenili.

Priča o Aralskom jezeru jedna je od najupečatljivijih priča o tome šta se događa kada čovek prirodni sistem posmatra kao nešto što može beskonačno da koristi, menja i podređuje svojim trenutnim potrebama, bez dugoročnog pogleda na posledice.

I baš zato me je ovog leta Deliblatska peščara podsetila na Aral.

Ne zato što su ova dva prostora ista, jer nisu, već zato što oba pokazuju koliko je opasno zaboraviti da priroda nije skup odvojenih delova. Kada nestane jedan deo sistema, posledice se ne završavaju tamo gde je počela šteta.

One putuju dalje.

Jedno ogormno vodeno prostranstvo koje je čovek odlučio da promeni

Aralsko jezero, smešteno između današnjeg Kazahstana i Uzbekistana, nekada je bilo četvrto najveće jezero na svetu. Hranile su ga dve velike reke, Amu Darja i Sir Darja.

A onda je tokom sovjetskog perioda doneta odluka da se njihove vode u velikoj meri preusmere za navodnjavanje, pre svega za uzgoj pamuka, koji je tada propaganda nazivala belim zlatom.

Ideja je bila jednostavna: više vode za polja, više pamuka, više proizvodnje.

Priroda, međutim, ne funkcioniše po tako jednostavnim jednačinama.

Jezero je počelo da se povlači. Do kraja 1980-ih podelilo se na severni i južni deo, a ogromne površine nekadašnjeg dna ostale su bez vode. Aralsko jezero je u samo nekoliko decenija izgubilo ogroman deo svoje zapremine, a sa vodom nisu nestali samo ribe i močvarna staništa. Nestajao je čitav način života.

Ribolov je generacijama bio osnova života ljudi uz Aral. Postojale su ribarske luke, fabrike za preradu ribe, čitave zajednice čija je svakodnevica zavisila od jezera. Kada se voda povukla, ribarska industrija je propala, radna mesta su nestala, a ljudi su morali da traže druge načine da prežive.

O tome govori i dokumentarni film Aral: Fishing in an Invisible Sea iz 2004. godine, koji su režirali Carlos Casas i Saodat Ismailova. Film prati tri generacije ribara i njihov život nakon povlačenja jezera. Jedan od njegovih najjačih motiva upravo je odnos ljudi prema prostoru koji im je nekada omogućavao život. Film je osvojio nagradu za najbolji dokumentarni film na festivalu u Torinu 2004. godine.

I onda dolazimo do prizora koji je teško zaboraviti.

Brodovi nasukani u pustinji i zarđali.

Ne na obali.

U pustinji.

Ono što je nekada bilo dno jezera danas je deo ogromne pustinjske oblasti poznate kao Aralkum. Vetar podiže prašinu i so sa nekadašnjeg dna i raznosi ih po okolini. Sa tim česticama povezivani su i različiti zagađivači, uključujući ostatke poljoprivrednih hemikalija.

Zdravstvene posledice života u takvom okruženju postale su deo svakodnevice stanovništva. Brojne studije proučavale su povezanost degradacije Aralskog regiona, izloženosti prašini i različitih zdravstvenih problema, uključujući respiratorne tegobe.

Postoji još jedan gotovo neverovatan detalj.

U nekadašnjem Aralskom jezeru nalazilo se ostrvo Vozroždenija. Na njemu je Sovjetski Savez decenijama imao tajni kompleks za testiranje biološkog oružja. Dok se jezero povlačilo, ostrvo je postajalo sve veće, a zatim se kopnenim putem spojilo sa obalom.

Mesto koje je nekada bilo izolovano vodom više nije bilo ostrvo.

I upravo je u tome možda najjezivija lekcija Arala:

Kada promenimo prirodni sistem, menjamo i granice između stvari za koje smo mislili da su zauvek odvojene.

Ovog leta gorela Deliblatska peščara. Predugo.

U Srbiji imamo jedan sasvim drugačiji pejzaž, ali sa istom važnom porukom.

Deliblatska peščara nije samo veliko prostranstvo peska i šume. To je složen mozaik šumskih, šumostepskih i stepskih staništa, sa više od 900 vrsta, podvrsta i varijeteta biljaka i brojnim retkim i zaštićenim vrstama.

Ovog leta požar je nedeljama zahvatao ovo zaštićeno područje.

Prema poslednjoj pouzdanoj proceni JP „Vojvodinašume“ od 17. avgusta, bilo je opožareno 3.960 hektara, od čega 3.111 hektara šume, uz napomenu da se požar nakon toga dalje širio i da konačne razmere štete tek treba utvrditi.

Zavod za zaštitu prirode Srbije procenio je da je do tada bilo zahvaćeno oko 7–8% ukupne površine Peščare, uključujući područja sa sva tri stepena zaštite. Stradali su ili su ugroženi brojni biljni i životinjski organizmi, a požar je narušio gotovo sve karakteristične tipove staništa ovog prostora.

I upravo tu moramo da zastanemo.

Kada kažemo da je „izgorelo nekoliko hiljada hektara“, broj zvuči ogromno, ali je ipak samo broj.

Ne vidimo ono što se nalazi iza njega.

Ne vidimo sitne sisare, gmizavce, vodozemce, insekte i druge organizme koji žive u zemlji, stelji, travi ili niskom rastinju. Ne vidimo gnezda, larve, semena i korenje. Ne vidimo čitave male svetove koji nestaju zajedno sa jednim slojem vegetacije.

Velike životinje imaju više šansi da pobegnu od požara. Male životinje često nemaju tu mogućnost. Neke pokušavaju da se sklone u zemlju, druge ostaju zarobljene vatrom koja se kreće mnogo brže nego one.

A čak i kada prežive požar, to ne znači da su spasene.

Posle požara nestaju hrana, zaklon, biljke kojima su se hranile, insekti kojima se hrane druge životinje, kao i mesta za razmnožavanje.

Zato se posledice požara ne završavaju onda kada se ugasi poslednji plamen.

One se nastavljaju kroz lanac ishrane.

Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije upozorava upravo na to: veliki požar može izazvati gubitak vegetacije, stradanje životinja, degradaciju zemljišta i narušavanje složenih ekoloških odnosa koji su se dugo razvijali na ovom području.

Biodiverzitet nije spisak vrsta. Biodiverzitet je mreža njihovih odnosa.

Kada iz mreže izvučemo dovoljno niti, posledice počinju da se šire mnogo dalje od mesta na kojem je počela šteta.

Šta će biti sa peskom?

Možda je jedna od najvažnijih stvari o kojima tek treba da govorimo upravo ona koja se ne vidi na fotografijama opožarenog područja.

Deliblatska peščara je – peščara.

Vegetacija ovde nije samo ukras pejzaža. Ona je deo sistema koji stabilizuje površinu i pomaže da pesak ne bude lako pokretan vetrom.

Kada vegetacija nestane, površina postaje izloženija.

A vetar u Peščari nije beznačajan.

Tokom samog požara vatrogasci su opisivali prizore u kojima su vetar i vatra zajedno podizali i kovitlali pesak. Krajem avgusta JP „Vojvodinašume“ je na terenu beležilo jaku košavu.

Zato sada postoji pitanje koje ne bi trebalo da zanemarimo:

Šta će se dogoditi sa peskom tamo gde je vegetacija koja ga je stabilizovala nestala?

Ne možemo unapred tvrditi da će to izazvati zdravstvene probleme stanovništva. Za takav zaključak potrebna su merenja kvaliteta vazduha, količine suspendovanih čestica i njihova analiza.

Ali možemo i moramo da prepoznamo potencijalni rizik.

Ako vetar sa ogoljenih površina bude podizao veće količine peska, njegovo raznošenje može predstavljati problem za kvalitet vazduha i zdravlje ljudi, pogotovo za osetljive grupe.

Tu se priča ponovo vraća na Aral.

Tamo je upravo nestanak vegetacije i vode ostavio ogromne površine nekadašnjeg dna otvorene za vetar.

Naravno, razmere nisu ni približno iste.

Ali princip jeste sličan:

Kada nestane ono što stabilizuje površinu, vetar dobija novu ulogu.

Aral nije bio prirodna katastrofa. On je upozorenje.

Najvažnije je možda ovo:

Aralsko jezero nije nestalo zato što je priroda odlučila da nestane.

Nestajanje jezera bilo je pre svega posledica ljudskih odluka o korišćenju vode.

Namera je bila ekonomska.

Cilj je bio proizvodnja.

Rezultat je bio ekološki, ekonomski, zdravstveni i društveni problem čije posledice traju generacijama.

I zato su oni zarđali brodovi mnogo više od zanimljivog prizora za fotografiju.

Oni su spomenici ljudskoj gluposti, pohlepi i površnosti.

Gluposti koja veruje da će priroda nekako izdržati.

Pohlepi koja vidi samo korist koja može da se izvuče danas.

I površnosti koja ne računa ono što će nestati sutra.

Ali priča o Aralu nije samo priča o grešci.

Ona je i priča o tome koliko je teško vratiti ono što jednom izgubimo.

Možemo obnoviti deo staništa. Možemo posaditi drveće. Možemo vratiti neke vrste. Možemo obnoviti riblji fond. Možemo izgraditi brane i promeniti način upravljanja vodom.

Ali ne možemo jednostavno vratiti vreme.

Priroda pamti ono što mi zaboravimo

Zato je važno kako ćemo sada upravljati Deliblatskom peščarom.

Požar će se ugasiti.

Crna stabla će ostati.

Pepeo će se vremenom razneti.

Prve zelene biljke će se pojaviti.

A mi ćemo možda za nekoliko godina proći pored nekog obnovljenog dela i pomisliti da je sve ponovo u redu.

Ali prirodi nije potrebno samo da nešto ponovo bude zeleno.

Potrebno je da se vrate odnosi.

Da se vrate biljke, insekti, oprašivači, životinje kojima su ti organizmi hrana, da se obnovi zemljište i ponovo uspostavi ravnoteža.

Zato obnova ne bi smela da bude samo pitanje: šta ćemo posaditi?

Morala bi da bude i pitanje:

šta smo izgubili, zašto se to dogodilo i kako da sprečimo da se isto ponovi?

To je možda

najveća lekcija Aralskog jezera.

Ne samo da prirodu možemo uništiti, već možemo godinama gledati kako se uništava, dok nam ekonomska korist deluje važnija od posledica koje još ne vidimo.

A kada ih konačno vidimo, često bude kasno.

Zato između zarđalog broda usred pustinje i izgorelog peska Deliblatske peščare postoji jedna važna zajednička poruka:

Priroda nije beskonačan resurs. Ona je sistem od kojeg zavisimo.

Možemo da je menjamo, koristimo, da njome upravljamo, ali svaki put kada to radimo, moramo računati i ono što ne vidimo odmah.

Priroda možda dugo ćuti i trpi, ali račun na kraju uvek stigne.