Već je potpuno zaživela priča o tome kako je bitno postavljati granice, jer je to deo zdravog odnosa prema sebi i drugima. Zašto su granice dobre? Pomažu nam da sačuvamo sopstvene resurse, smanjuju nagomilavanje ljutnje i ogorčenosti, jasnije uređuju odnose i ostajemo verni sebi, odnosno autentičniji smo. Šta se dešava u nama ako dugotrajno ignorišemo sopstvene granice? Krivica, frustracija, ljutnja, emocijalna iscrpljenost, osećaj da smo manje važni, povlačenje iz odnosa, pucanje… Nastavite niz.
Zašto mislimo da je sa našom planetom drugačije?
I ona ima ograničene resurse. Mnogo daje, ali traži i vreme da se obnovi. Koje su to granice planete i da li smo ih prešli? Da li smo ih prešli previše?
Početkom ovog veka grupa naučnika počela je da postavlja jednostavno, ali ogromno pitanje: koliko možemo da menjamo Zemlju, a da ona i dalje ostane dovoljno stabilna za ljudsko društvo kakvo poznajemo?
Tako je nastao koncept planetarnih granica. One ne predstavljaju devet zidova preko kojih planeta odjednom pada. Predstavljaju procenjene granice sigurnog prostora za ljudske aktivnosti. To su granice nakon kojih rizik od ozbiljnih promena u Zemljinom sistemu počinje značajno da raste.
I ono što danas znamo nije naročito prijatno: prema najnovijoj kompletnoj proceni svih devet granica, čovečanstvo je već prekoračilo šest.
Ali postoji i druga, mnogo važnija strana priče. Neke promene mogu da se uspore. Neke mogu da se preokrenu. A za neke već imamo dokaze da je oporavak moguć.
Hajde da vidimo šta se zapravo nalazi iza tih devet granica.
1. Klima: koliko možemo da zagrejemo planetu?
Ovo je verovatno najpoznatija planetarna granica.
Od industrijske revolucije počeli smo da koristimo ogromne količine fosilnih goriva. Ugalj, nafta i gas omogućili su industriju, električnu energiju, saobraćaj i način života koji danas smatramo normalnim.
Ali sagorevanje fosilnih goriva oslobađa ugljen-dioksid i druge gasove sa efektom staklene bašte. Problem nije u tome što je efekat staklene bašte sam po sebi loš. Bez prirodnog efekta staklene bašte Zemlja bi bila mnogo hladnija i život kakav poznajemo ne bi bio moguć.
Problem je što smo dramatično povećali količinu gasova koji zadržavaju toplotu u atmosferi.
I to ne radimo samo sagorevanjem fosilnih goriva. Poljoprivreda i stočarstvo takođe doprinose emisijama, kroz metan, azot-suboksid, promene korišćenja zemljišta i druge procese. Klimatska granica zato nije samo priča o temperaturi, već o tome koliko brzo menjamo jedan od osnovnih regulatora Zemljinog sistema.
Posledice se ne završavaju na temperaturi. Promene klime utiču na ledene pokrivače, okeane, padavine, poljoprivredu, dostupnost vode i funkcionisanje ekosistema.
Jedna granica tako počinje da dodiruje gotovo sve ostale.
Klimatska granica je danas prekoračena.
Ali ona nije jedina granica povezana sa ugljen-dioksidom.
2. Zakiseljavanje okeana: kada more počne da menja svoju hemiju
Oko trećine ugljen-dioksida koji ljudi emituju apsorbuju okeani. To nam pomaže da deo CO₂ ne ostane u atmosferi.
Šta je posledica?
Kada CO₂ uđe u morsku vodu, pokreće hemijske reakcije koje povećavaju koncentraciju vodonikovih jona i smanjuju dostupnost karbonatnih jona.
Zvuči komplikovano, ali posledica je vrlo konkretna.
Mnogim morskim organizmima karbonatni joni su potrebni za izgradnju ljuštura i skeleta od kalcijum-karbonata. Zato su među osetljivijim organizmima, između ostalih, neke školjke, ostrige, korali i sitni morski puževi poznati kao pteropodi.
Od početka industrijske revolucije prosečni pH površinskog okeana opao je za oko 0,1 jedinicu.
Samo 0,1? Pitaće neko.
Ali pH nije linearna, već logaritamska skala. Promena od samo 0,1 pH jedinice znači da je koncentracija vodonikovih jona u površinskom okeanu porasla za oko 26%, odnosno približno 30%..
Dakle, okean nije postao kiseo u svakodnevnom smislu te reči. On je i dalje bazan. Ali njegova hemija se dovoljno promenila da nekim organizmima oteža izgradnju i održavanje struktura od kalcijum-karbonata.
I tu se vidi jedna važna osobina planetarnih granica: promena u atmosferi može da promeni hemiju okeana, a promena hemije okeana može da promeni život u moru.
Zakiseljavanje okeana je danas veoma blizu planetarne granice, ali prema najnovijoj kompletnoj proceni još nije globalno prešlo definisani prag.
To znači da još uvek postoji prostor za delovanje, samo se on brzo smanjuje.
3. Ozonski omotač: granica koju smo uspeli da popravimo
A sada dolazi možda najlepši deo cele priče.
Neko sigurno veruje da je sve popravljivo. Pokazalo se da ponešto jeste. Oko Zemlje se nalazi sloj ozona koji apsorbuje veliki deo štetnog ultraljubičastog zračenja Sunca. Sedamdesetih i osamdesetih godina naučnici su otkrili da supstance koje smo koristili u frižiderima, klima-uređajima, sprejevima i drugim proizvodima mogu da dospeju do stratosfere i razaraju molekule ozona.
Posledica je bila posebno dramatična iznad Antarktika, gde je nastala ogromna sezonska ozonska rupa.
A više UV zračenja znači veći rizik za ljude, uključujući rak kože i oštećenja očiju, ali i posledice po ekosisteme. Čovečanstvo je, međutim, reagovalo.
Godine 1987. usvojen je Montrealski protokol, kojim je počelo postepeno izbacivanje supstanci koje oštećuju ozon. Danas je gotovo 99% zabranjenih supstanci koje oštećuju ozonski omotač postepeno izbačeno iz upotrebe.
Rezultat?
Ozonski omotač se oporavlja.
Prema poslednjoj velikoj proceni, ako se sadašnje politike nastave, očekuje se da se ozon vrati na približne nivoe iz 1980. godine oko 2040. iznad većeg dela sveta, 2045. iznad Arktika i oko 2066. iznad Antarktika. Najnovija opažanja dodatno podržavaju dugoročan trend oporavka.
To nije mala stvar.
To je jedan od najboljih dokaza da globalna ekološka šteta nije nužno nepovratna. Nije dovoljno samo otkriti problem. Potrebne su promene proizvodnje, tehnologije, pravila i ponašanja, ali kada se to dogodi, Zemljin sistem ponekad zaista može da se oporavlja.
4. Azot i fosfor: kada ono što hrani svet počne da guši vodu
Bez azota i fosfora nema savremene poljoprivrede. Biljkama su potrebni za rast, a ljudi su upravo zahvaljujući industrijskoj proizvodnji azotnih đubriva uspeli da dramatično povećaju proizvodnju hrane.
Problem nastaje kada koristimo više hranljivih materija nego što biljke i ekosistemi mogu da iskoriste. Višak ne nestaje. Deo ostaje u zemljištu, deo prodire u podzemne vode, a deo putem reka završava u jezerima, morima i estuarima.
Zatim počinje lančana reakcija.
Previše azota i fosfora podstiče nagli rast algi. Kada one uginu i počnu da se razgrađuju, mikroorganizmi troše kiseonik iz vode. Količina kiseonika može toliko da opadne da ribe i drugi organizmi više ne mogu da opstanu.
Tako nastaju mrtve zone.
I ono što je počelo kao odluka da usevima dodamo malo više đubriva može završiti mnogo kilometara dalje u reci, estuaru ili moru. Ovo je i odličan primer zašto planetarne granice ne znače da je svejedno gde nešto radimo.
Nova istraživanja pokazuju ogromne regionalne razlike. Negde se granice za azot ozbiljno prekoračuju, dok drugde postoji prostor za povećanje upotrebe azota bez prekoračenja ekoloških pragova. Posebno velika prekoračenja beleže se u delovima Evrope, Indije, Pakistana i istočne Kine.
Dakle, pitanje nije samo:
„Koliko azota koristimo?“
Već:
„Koliko, gde i koliko efikasno?“
5. Slatka voda nije problem, samo da li reka još postoji
Kada kažemo potrošnja vode, verovatno prvo pomislimo na česmu.
Ali većina vode koju ljudi zahvataju ne odlazi na pranje zuba ili tuširanje.
Oko 70% globalnih zahvatanja slatke vode povezano je sa poljoprivredom, oko 20% sa industrijom, a oko 10% sa domaćinstvima.
Ogroman deo poljoprivrede zavisi od navodnjavanja. Kada kiša nije dovoljna, vodu počinjemo da izvlačimo iz reka, jezera i, još važnije, podzemnih voda. Problem sa podzemnom vodom je što je ne vidimo. Možemo decenijama pumpati vodu iz dubine, a da na površini sve izgleda normalno. Ali podzemne vode se u mnogim područjima obnavljaju veoma sporo.
Zato prekomerno crpljenje može da dovede do pada nivoa podzemnih voda, isušivanja izvora i promena u rekama i močvarama koje su sa njima povezane.
A tu se ponovo vraćamo na poljoprivredu. Da bismo proizvodili hranu, potrebni su nam voda i zemljište. Da bismo proizveli više hrane, često širimo ili intenziviramo poljoprivredu. A kada menjamo zemljište, menjamo i staništa.
Jedna potreba tako pritiska nekoliko planetarnih granica istovremeno.
Zbog toga savremena procena granice slatke vode ne posmatra samo koliko vode direktno uzimamo iz reka i jezera. Posmatra i promene u takozvanoj zelenoj vodi, koja se nalazi u zemljištu i koju koriste biljke.
Granica slatke vode je prekoračena.
6. Zemljište: planeta nije beskonačna poljoprivredna parcela
Ako pogledate mapu sveta iz vazduha, videćete nešto što često zaboravljamo dok živimo u gradu:
gotovo svaki komad zemlje ima neku funkciju.
Tu su šume, pašnjaci, oranice, gradovi, putevi, rudnici, industrija.
Kako raste potreba za hranom, energijom i prostorom, menjamo prirodne ekosisteme u površine koje možemo direktno koristiti.
Krčimo šume, pretvaramo travnjake u oranice, širimo gradove i infrastrukturu.
Od početka industrijske revolucije svetska populacija porasla je sa približno milijardu na više od osam milijardi ljudi. Nije samo broj ljudi ono što je važno. Rasla je i potrošnja po osobi.
Zbog toga je pritisak na zemljište mnogo veći nego što bi se moglo zaključiti samo iz broja stanovnika. Granica promene korišćenja zemljišta već je prekoračena. Kada promenimo zemljište, ne menjamo samo boju na satelitskoj mapi.
Menjamo stanište. A time ulazimo direktno u sledeću granicu.
7. Biosfera: šta se dešava kada život počne da nestaje?
Zemlja nije samo naša. Delimo je sa milionima drugih vrsta, od bakterija i gljiva do šuma, insekata, ptica, kitova i velikih predatora.
Problem je što neke od njih nestaju brže nego što uspevamo da ih upoznamo.
Prema proceni IPBES-a, oko milion biljnih i životinjskih vrsta suočava se sa rizikom od izumiranja, mnoge u narednim decenijama. Stopa izumiranja danas je najmanje desetine do stotine puta veća od prosečne stope tokom prethodnih deset miliona godina.
I nije reč samo o tome da gubimo lepe ili retke životinje. Svaka vrsta zauzima određeno mesto u ekosistemu.
Neke oprašuju biljke.
Neke rasprostiru seme.
Neke razgrađuju organsku materiju.
Neke kontrolišu brojnost drugih vrsta.
Neke menjaju ponašanje čitavog ekosistema.
Zato gubitak jedne vrste ponekad pokrene lanac promena koje u početku uopšte ne primećujemo.
Jedan od poznatijih primera dolazi iz Nacionalnog parka Jelouston, gde je povratak vukova bio povezan sa promenama u ponašanju i brojnosti jelena, vegetaciji i drugim delovima ekosistema. To ne znači da vukovi svuda imaju isti efekat niti da svaki ekosistem možemo „popraviti“ vraćanjem jedne vrste.
Ali pokazuje nešto važno:
u prirodi vrste nisu izolovane. One su povezane.
I kada počnemo da uklanjamo delove tog sistema, ne znamo uvek šta će se dogoditi sa onim što ostane. Zato se savremena kriza biodiverziteta često opisuje kao šesta velika kriza izumiranja i to ne zato što je planeta ugasila život, već zato što je stopa gubitka vrsta toliko iznad prirodne pozadinske stope da predstavlja globalnu krizu.
Ono što je posebno važno jeste da gotovo sve druge planetarne granice hrane ovu krizu. Klimatske promene menjaju staništa. Promena korišćenja zemljišta ih uništava. Prekomerna upotreba vode menja rečne i kopnene ekosisteme. Azot i fosfor zagađuju vodu i zemljište. Hemikalije i plastika ulaze u organizme.
Gubitak biodiverziteta zato nije jedan problem među devet. On je mesto na kome se mnogi drugi problemi sastaju.
8. Aerosoli: vazduh koji ne vidimo
Postoji još jedna granica koja je mnogo bliža našem svakodnevnom životu nego što možda mislimo.
Aerosoli su sitne čestice i kapljice koje lebde u atmosferi. Nastaju iz različitih prirodnih i ljudskih izvora: od prašine i požara do sagorevanja goriva, industrije, saobraćaja i poljoprivrede.
Nisu svi aerosoli isti.
Neki utiču na klimu tako što odbijaju ili apsorbuju Sunčevo zračenje. Drugi učestvuju u formiranju oblaka. Najvažnije za čoveka jeste da mnoge čestice zagađuju vazduh koji udišemo. Posebno su problematične veoma sitne čestice poput PM2.5, koje mogu prodreti duboko u pluća i povezane su sa kardiovaskularnim i respiratornim bolestima, moždanim udarom i rakom pluća.
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, kombinovano zagađenje spoljašnjeg i kućnog vazduha povezano je sa približno sedam miliona prevremenih smrti godišnje.
Dakle, granica aerosola nije samo priča o atmosferi. To je priča o vazduhu koji svakodnevno ulazi u naša pluća. Globalna planetarna granica aerosola nije prekoračena na isti način kao šest prethodnih, ali postoje ozbiljna regionalna prekoračenja. I to je još jedan razlog zbog kog globalni prosek ponekad može da zavara.
9. Novi entiteti: šta ako ni ne znamo koliko smo zagadili planetu?
Poslednja granica možda je i najteža za objašnjavanje.
Naziva se novi entiteti.
Tu spadaju sintetičke hemikalije, plastika, pesticidi, industrijska jedinjenja i druge supstance koje je čovek proizveo i pustio u životnu sredinu. Problem je ogroman broj različitih supstanci koje proizvodimo i koristimo. Za mnoge od njih još uvek ne znamo dovoljno o tome kako se ponašaju u životnoj sredini, koliko dugo ostaju tamo, kako međusobno deluju i kakve posledice imaju kada dospeju u organizme.
To stvara neobičnu situaciju:
proizvodimo supstance brže nego što uspevamo da procenimo njihove posledice.
Zato je ova granica posebno teška za precizno određivanje. Ipak, prema poslednjoj kompletnoj proceni planetarnih granica, smatra se da je i ona već prekoračena.
Šest prekoračenih. Tri još nisu.
Kada sve saberemo, slika izgleda ovako:
Prekoračene su:
- klimatske promene,
- integritet biosfere,
- promena korišćenja zemljišta,
- slatka voda,
- biogeohemijski tokovi azota i fosfora,
- novi entiteti.
Nisu globalno prekoračene:
- zakiseljavanje okeana — ali smo mu veoma blizu,
- aerosoli — iako postoje ozbiljna regionalna prekoračenja,
- stratosferski ozon — što je posebno važno, pokazuje znake oporavka.
To je stanje prema najnovijoj kompletnoj proceni svih devet granica.
Kada se zapitamo:
„Koliko smo granica prešli?“
Nužno se nameće pitanje:
Možemo li da vratimo u normalu one koje smo prekoračili?
Odgovor nije jednostavno da ili ne.
Neke promene možemo da usporimo. Neke možemo delimično da preokrenemo. Neke će zahtevati decenije da bi se pokazao rezultat. A neke posledice, poput izumiranja vrsta, ne možemo vratiti.
Vrsta koja je zauvek nestala ne može da se oporavi/popravi.
Možemo obnoviti stanište, vratiti određene vrste u prirodu, smanjiti emisije, obnoviti šume i močvare, smanjiti gubitke azota i smanjiti pritisak na vodu.
Ozonski omotač nam pokazuje da čak i globalni problem koji je izgledao zastrašujuće može krenuti u dobrom smeru.
Da li se planeta ljuti i sve češćim vremenskim nepogodama daje signale da prelazimo njene granice?
Možda je zato metafora o planetarnim granicama toliko privlačna. Kao da Zemlja ima svoje granice. Pređemo ih i planeta nam uzvrati.
Ali planeta se ne ljuti.
Ona samo reaguje na fiziku, hemiju i biologiju.
Ako u atmosferu dodamo više gasova sa efektom staklene bašte, temperatura raste.
Ako u okean dodamo više CO₂, njegova hemija se menja.
Ako u reke dodamo previše azota i fosfora, ekosistemi reaguju.
Ako iz podzemnih voda crpimo više nego što se one obnavljaju, njihov nivo opada.
Ako uništimo stanište, vrste koje od njega zavise nestaju.
Nema ljutnje.
Nema kazne.
Samo posledice.
Planeta ne postoji da bi zadovoljila naše potrebe. Mi postojimo unutar njenog sistema.
Zato planetarne granice nisu spisak stvari koje moramo da popravimo zbog planete.
One su upozorenje o uslovima od kojih zavisimo i mi sami.
Vazduh koji zagađujemo udišemo, kao i voda koju iscrpljujemo nam je potrebna. Zemljište koje degradiramo koristi se za proizvodnju naše hrane. Okeani čiji hemijski sastav menjamo deo su sistema koji reguliše klimu. Vrste koje nestaju nisu samo ukras sveta koji gledamo kroz prozor. One su deo mreže života u kojoj i mi imamo svoje mesto.
Kod planetarnih granica se ne radi o tome koliko možemo da iskoristimo Zemlju,
već koliko dugo možemo da održimo uslove koji omogućavaju da na njoj dobro živimo.
Dobra vest je da priča još nije završena.
Ozonski omotač nam je pokazao da promena pravca jeste moguća.
Sada je pitanje koliko brzo možemo da oporavimo ostale granice.